Bio Bašta Cvetni Vrt

Kamen u vrtu

Posle napornog radnog dana srećnici, koji poseduju kuću za stanovanje, mogu se odmarati u svome vrtu. Da bi uživanje bilo potpuno vrt možemo ukrasiti KAMENOM. Pri postavljanju kamenih zidova, pregrada, staza moramo se pridržavati nekih pravila.
Kamenje koje primenjujemo u vrtu, mora biti oblikom i bojom slično okolnom kamenju koje se nalazi u prirodi ili je već ugrađeno u ograde, suvozidine ili stepenice, a sve zajedno moramo uzeti iz neposredne okoline vrta. Kamen koji nam se dopao na nekom od putovanja možda je prekrasan, ali nikako ne pripada podneblju na kojem je sagrađena naša kuća.

Velike razlike u visinama i strme terene na zamenom području možemo popuniti izgradnjom i uređenjem lepih kamenjara, nekog zida od neobrađenog ili obrađenog kamena u obliku suvog zida (bez uporabe vezivnog materijala poput cementnog maltera), a možemo ga upotrebiti i kao pojedinačni element usklađen s opštim rešenjem oblikovanja okoline. Kamenjar ćemo izgraditi samo u krševitom području, to jest u brdovitom i planinskom kraju. On dolazi uz suvozidine ili se naslanja na kakvu stenu, kamenu ogradu ili bilo kakav kameni objekat. Kamenjar ne sme biti smešten na sredini livade ili travnjaka, a vidik iza kamenjara mora biti zatvoren.

U gradskim vrtovima kamenjar je još zahtevniji, jer samo u posebnim i retkim slučajevima ne deluje kao uljez, kao nešto strano. Isto tako vrlo neuverljivo deluje kamenjar u ravničarskom kraju i usred ravne livade.

Da bi se napravio dobar kamenjar potrebno je znanje o njegovoj konstrukciji. Pogrešno se misli da je dovoljno nasuti zemlju i u njega poslagati kamenje, posaditi bilje i kamenjar je gotov. Najpre je potrebno označiti površinu na kojoj će se smestiti kamenjar. Nakon toga iskopati postojeći teren ispod te oznake u dubini od 40 cm, što zavisi od kvaliteta tla. U iskopani bazen treba nasuti tucanik ili krupni šljunak, koji će služiti kao drenaža. Na tucanik treba položiti foliju geotekstila, pa sloj krupnog peska. Tek onda pristupamo polaganju većih komada kamena, koji ne smeju štrčati iznad terena, već moraju na njemu ležati. Stoga kamen polažemo, a ne usađujemo ga, on mora ležati stabilno na svom najširem delu.

Kada smo postavili najveće kamenje, možemo pristupiti delimičnom zatrpavanju plodnom zemljom, nikako zemljom od raznih dubokih iskopa, jer je takvo tlo mrtvo i neplodno. Kada smo nasuli taj deo, moramo nasip zaliti vodom kako bi se slegao. Nakon nekoliko dana možemo nastaviti s polaganjem manjeg kamena, ali taj je pojam relativan, jer u kamenjar se ugrađuje veliko kamenje. Sledi isti postupak zasipavanja zemljom, pa zalevinja i tako dok ne dobijemo željeni oblik, u kojem ne sme biti simetrije i ničim se ne sme naslutiti umešanost ljudske ruke.

Ponekad iz kamenjara može izvirati voda ili pak u samom kamenjaru se može postaviti kakva posuda s vodom za napajanje ptičica. Dopunjavanje zemljom se vrši u više navrata sve dok se ona ne slegne do prirodne zbijenosti i prestane kliziti. Tek se onda može pristupiti sadnji. Uz kamenje koje mora izgledati kao da je tu slučajno, dolazi i poneka prikladno odabrana biljka koja organski veže kamen s biljem kamenjare i biljem iz okolnog terena vrta. I moramo naglasiti osnovno i najvažnije oblikovno pravilo: ne pravite male kamenjare koji izgledaju kao hrpice neukusa i neznanja. Kamenjar mora biti veliki, prostran i dominantan deo vašeg vrta ali samo u područjima u kojima mu je mesto. Sve ostalo je igrarija i upropašteni prostor. Konsultujte stručnjake.

Druga je upotreba kamena kao pojedinačnog komada. Njega možemo uklopiti uz stazu, na mestima gde se događa neki prelaz ili ukrštanje staza. Kada ne želimo stvoriti preveliki kontrast između popločanih površina i travnjaka ili cveća, koristimo se kamenom ali, naglašavam, uvek velikim komadima.

Pri njegovom postavljanju moramo voditi računa da se kamen polaže u iskopani deo terena, mora leći na širokoj strani, a nakon toga mora biti zasut zemljom na način da izgleda kao da raste iz nje. Ne smemo preterivati u količini tog pojedinačnog kamena, ali možemo ih grupisati po tri zajedno. Veći broj u grupi deluje neuverljivo i jednostavno nema smisla.

Kamen se koristi i za izgradnju zidova i ograda. Dobro odabran stil izgradnje zidova je taj koji zid spaja s okolnim terenom, a s kućom i ostalim građevinskim delovima estetsku povezanost u obliku i izboru materijala. Suvozidine predstavljaju pravilno složeno kamenje, i imaju poseban zadatak pa ne služe isključivo u ukrasne svrhe. Njime podupiremo kosine, ograđujemo pojedine delove vrta, nastavljamo ograde, a ujedno nam služe za estetsko uređenje vrta biljnim materijalom. Najbolje je primeniti prirodni lomljeni kamen, a manje prirodno deluje klesani kamen. Utore, pukotine i zglobove moramo izvesti čisto i zanatski pravilno. Kad je zid sagrađen na vrh moramo ugraditi takozvanu kapu zida – to su kamene ploče koje će štiti zid od vode i mraza. Kapa daje čitavom izgledu utisak čvrstoće i solidnosti, dok se bez nje već nakon kratkog vremena suvozidina počne rastakati i ostavlja utisak zapuštenosti.

Za suvozidine upotrebljavamo pljosnato sedimentno kamenje, a ležišta ispunjavamo glinom ili ilovačom bez kamenih primesa. Kamenje postavljamo što vodoravnije. Ležišta u vodoravnom položaju moraju biti povezana u neprekinute linije. Okomite fuge (utore) postavljamo tako da ne budu povezane već da se sasvim slučajno spuštaju na horizontale. Jačina i debljina kamena mora biti usklađena s visinom zida. Posebno kod niskih zidina ne smemo upotrebiti suviše glomazno kamenje i obrnuto, kod visokih zidova tražićemo veliko kamenje, koje deluje statički solidnije. Ako želimo da suvozidine igraju ulogu mesta za sedenje, njena kapa mora biti od istog kamena ali obrađenog kao ploča. U tom slučaju visina zidića mora iznositi 45-50 cm.

U slučaju kada gradimo suvozidine koje će držati veću količinu zemlje, moramo celu njenu konstrukciju prilagođeno nagnuti prema silama pritiska – prema toj uzvisini.

U veće fuge u suvozidini možemo posaditi jastučaste sadnice trajnica, ali i u tom slučaju se ne sme preterivati sa sadnjom i njezinom gustoćom. I nakon sadnje zid mora ostati vidljiv, a ne da ga sakrivamo pod raznim penjačicama i drugim biljkama. Ovde je zid taj pravi dekorativni element, koji mora delovati na okolinu svojom čistoćom i elegancijom. Za bilje postoje druga mesta na kojima će zelenilo doći do izražaja i gde će obaviti svoju funkciju na najbolji način.

Moramo paziti da ne gradimo suvozidine samo radi ukrasa i da na veštački način stvaramo razlike u visini. One moraju biti prirodna potpora i delovati uverljivo. Prema razlikama u visini izgrađujemo i oblikujemo njihov izgled. Ako moramo u suvozidine iz nekog opravdanog razloga ugraditi stepenice, onda i one moraju biti od istog materijala i na jednak način moraju biti obrađene. One moraju biti u potpunom skladu sa zidom. Kako u suvozidini tako i u stepenicama kamenje se ne smie nikako mešati ni po obliku ni po dimenzijama, a najmanje po geološkom sastavu. U stepenice pojedino kamenje slažemo kao slobodni gaz, pogotovo tamo gde se neće često prolaziti, pa nam je dovoljno za svladavanje visine postaviti po nekoliko dobro izabranog pljosnatog kamenja. Na isti način takve se kamene stepenice mogu primeniti i u većim kamenjarima. Oko i između takvog kamena imamo dovoljno prostora u kom možemo zasaditi veliki broj različitih jastučastih trajnica.

Da bi trajnice u kamenjarima dobro uspevale moramo im staviti na raspolaganje dovoljnu količinu zemlje koja se sastoji od donjeg glinastog sloja i gornjeg sloja humusne plodne zemlje. Pre sadnje trajnica, moramo dobro proučiti svaku vrstu zbog različitih zahteva prema tlu, vlazi i svetlosti. Nekim je trajnicama potrebno kiselo šumsko tlo, druge zahtevaju dobro dreniranu podlogu, neke vole jako sunce, druge su prilagođene hladovini i sl. U pravilu jastučaste trajnice cvetaju u proleće, ali su i kasnije lepe i s različitim nijansama zelene boje. Upotreba sitnijeg kamena u oblikovanju takozvanih suvih potoka nije česta pojava kod nas. Međutim, fascinira svojom jednostavnošću i primenjivošću. Na područjima gde nema vode za razbacivanje, možemo oblikovati korito potoka od krupnog i sitnog šljunka, a uz zacrtanu obalu postavimo veće komade kamenja. Bitno je da se iskopano korito najprije pokrije geotekstilom kako ne bi u koritu potoka rasla trava i korov.

Geotekstil se polaže na tanki sloj peska. Ovakav potok može biti dugačak, sa uskim i širokim delovima, može prolaziti gde god nam to odgovara, preko njega možemo sagraditi i mostiće, a kad padne obilnija kiša, u njemu će biti na neko vreme i prava voda. Ovakav potok neće stvarati problema s vodom, pumpama, filterima i sl., a za vreme odsustva domaćina, neće biti na listi briga. U njegovoj neposrednoj okolini posadimo odgovarajuće rastinje pri tom pazeći da nije robusno i da se ne razgrana previše kako ne bi sprečavalo pogled na trasu potoka. Kamen u vrtu se može koristiti i kao prelaz prema drugim upotrebljenim materijalima u vrtu. Kamen može biti i fontana u nekom jezercetu, iz kamena može curiti voda nekog vodopada i sl. Namena kamena u vrtu je toliko raznolika, da je mašta jedino ograničenje.

(Izvor:agroinfotel.net)